у зупчанику
чула вида,
и вуча почиње да малаксава.
И песник онда своју слику
— у акустику —
прешалтава,
која је вуче
са лида.
Када се небо смрачило,
повуче квачило,
да чуло вида не вуче више,
презасићено мраком.
Онда се слика, — сачмама крупне кише, —
преко чула слуха
— к'о из небуха, —
сручила на шуму,
праском.
Да ли сам прешалтов'о слику
из чула вида у чуло слуха?
Или сам песник који у стиху
— к'о мађионичар, —
говори из трбуха.
