Ишли смо
пругом, пустом,
једне вечери
свеже
када облаци
беже
пред олују.
Наше речи у
ветру густом
једва су
могле да се чују.
Рекла је: Реци ми стихове
к'о што ми
срце куца сада.
Нешто што не
бих мењала ни за које дане и снове
низашта на
свету
никада!
Рек'о сам: Гледај, облаци лете,
а ја
будућност у свету плужим.
— Хоћеш да
искочимо са планете
и да је
гурамо
да брже кружи?
Црвени облаци и простор брисан
били су
једина — панорама.
А олуја к'о
огромна елиса
витлала је
све јаче
над нама.
