једне вечери свеже
када облаци беже
пред олују.
Наше речи у ветру густом
једва су могле да се чују.
Рекла је: Реци ми стихове
к'о што ми срце куца сада.
Нешто што не бих мењала ни за које дане и снове
низашта на свету
никада!
Рек'о сам: Гледај, облаци лете,
а ја будућност у свету плужим.
— Хоћеш да искочимо са планете
и да је гурамо
да брже кружи?
Црвени облаци и простор брисан
били су једина — панорама.
А олуја к'о огромна елиса
витлала је све јаче
над нама.
