Textual description of firstImageUrl

Велес Перић | МОЈ ПУТ



Хоће ли ико знати у свету
са каквих стаза, матица, река,
— с какве сам оштрице на жилету
извук'о себе 
          у човека.

Са пута који сам пропада,

где сам до срца био решетан,
с последњом чађи великог града,
где реч човечја
          гуши к'о метан.

Хоће ли знати да су ти људи,

с којим' ме некад понео вал,
пред овом великом зором што руди,
склизнули
          — негде — у криминал.

И да је светски прелом у мени,

кроз саму кичму моју пук'о.
— И да је само барјак црвени
мене у живот — напред — повук'о.

У сенци портала

ноћнога локала,
он — од десет лета — на пиколи свира.
Улица је плава од снежних кристала,
у којим' се неон-светло рефлектира.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана