са каквих стаза, матица, река,
— с какве сам оштрице на жилету
извук'о себе
у човека.
Са пута који сам пропада,
где сам до срца био решетан,
с последњом чађи великог града,
где реч човечја
гуши к'о метан.
Хоће ли знати да су ти људи,
с којим' ме некад понео вал,
пред овом великом зором што руди,
склизнули
— негде — у криминал.
И да је светски прелом у мени,
кроз саму кичму моју пук'о.
— И да је само барјак црвени
мене у живот — напред — повук'о.
У сенци портала
ноћнога локала,
он — од десет лета — на пиколи свира.
Улица је плава од снежних кристала,
у којим' се неон-светло рефлектира.
