Textual description of firstImageUrl

Велес Перић | КОЧИЈАШУ



Месец — свинга
од месинга,
          небом лута.
Кочијашу,
скрени кола поред пута.

Кочијашу,
хајд' на чашу,
дођи, друже, да те питам,
коме њене руке машу,
ове ноћи
          док се скитам.

Ноћ је пала,
кола стала,
          коњи врани
и врата су зашкрипала
на механи.

Никог нема.
Крчмар дрема
         преко стола.
Газда, ми смо два боема,
и жељни смо алкохола.

Прич'о сам јој о пролећу,
можда грешно,
можда чудно.
Она дуну к'о у свећу.
Све угаси,
          све залудно.

Не сећам се ничег више,
памтим само бат корака,
који нам се поделише
на две стране
          од сокака.

Она једном, а ја другом.
Растасмо се без свршетка,
пијан звиждук, место метка,
просвир'о сам само
          тугом.

Пошао сам без заклона
низ улицу, коју пљујем.
И мислио, да л' зна она,
у шта  ја све
          не верујем.

Пошао сам куд ме носе
две ципеле, к'о два сплава.
— Пијан, ружан, густе косе,
празно срце,
          пуна глава.

Кочијашу,
испиј чашу,
испијмо је за човека.
И потерај сад у касу,
на путу нас
          зора чека



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана