Виделе очи, које лутат знаше,
две сестре: једна девојчица мала,
а друга женом највишом се звала;
обе: лепота, част Љубљане наше.
Побегох као раније стрељана
срна кад ловца поново примети,
и, видећ стреле, сад се опет сети
бола одједном добивених рана.
Откуд страх овај, ви би хтели знати.
Стрелама срце ранили су моје:
Купиндо стрелац и његова мати.
На богове ме лик сестара сећа:
за мању сестру мишљах Амор да је,
а Венери је слична била већа.
II
Ти, Купидоне, и лепа ти старка
нећете за нос вући мене, нити
у венцу песме хвалу ћу вам вити,
бесплатно као сиромах Петрарка!
Доста је мени одузела Парка;
шта ће ми песма допринети икад?
Ниједна дева не воли ме никад.
Да вама певам то је – срца варка!
Зашпто да душа неразумно сања,
незахвалници! Сит сам обећања!
За ово лета док очи не склопим
од бола свог ћу дању новац лити,
а увече их с друговима пити,
да облак јада у вино утопим!
