Поет твој нов Словенцу вијенац вије,
и плете га од петнаест сонета,
да "магистрале", што се трипут срета,
свих других скупа веже хармоније.
Извире из њег, у њ се опет слије
по реду свака пјесма из тог сплета;
сљедећа крајем предње је зачета;
пјесник је једнак вијенцу поезије:
У једну љубав мисли су сливене,
и тамо гдје су ноћу у сан пале,
свака се опет кад дан сване, прене.
Ти си живота мога магистрале,
он гласит ће се кад не буде мене,
рана је спомен он и твоје хвале.
II
Рана је спомен он и твоје хвале,
Словенцу ће се гласит и у часе,
кад на гроб рани траве ми се скрасе,
кад патње ове у њем буду спале.
Охоле као ти кад буду стале
дјевојке слушат пјесмица тих гласе,
жељезне ће са срца скидат пасе,
да вјерну љубав цијенити би знале.
Сванут ће зоре љепше нег су биле
Крањцима, љепше звијезде нег су сјале,
славније пјесме него су се виле;
ипак ће можда ове што те хвале
остат међ њима, јер им строфе миле
из срца све су своје клице гнале
III
Из срца све су своје клице гнале,
које скрит не зна боли што га море;
пјеснику сличим што је Леоноре
д’ Есте опјево знамените хвале.
Прем с љубави глас усне нису дале,
сто мрачила је младости му зоре,
на наду се ослањала још горе,
крадом су пјесме откриват ју стале.
Жеља ми плам се не гаси, већ жеже,
прем срцу мом твој поглед наду крије,
страх да увриједит ћу те, глас ми веже.
Бол казују, с ког срце мирно није,
и тајне патње што у њему леже
мокре и цвјетне руже поезије.
IV
Мокре и цвјетне руже поезије
кажу то, што се усред груди скрива.
Постало ми је срце, врт и њива,
гдје елегије љубав сада сије.
Ти си им сунце. На окну те није,
не да ми наћ’ те, лучи мила, жива,
у глумишту, на шетњи, срећа крива,
ни ту гдје коло плесача се вије.
Колико пута не могу да свладам
жуд што ме гони за тобом; ал крије
мени се та љепота кој се надам.
Око ми у самоћи сузе лије,
стог пјесме те што ти их у част складам
из краја нису гдје их сунце грије.
V
Из краја нису гдје их сунце грије,
гдје твоја мила осврће се зјена,
гдје у твом гледу мре свих брига сјена,
болова свију заборав се пије;
гдје се весеље преко лица лије,
гдје прође љутња у души скривена,
гдје пјесма ври из срца занесена,
звоне у срцу слатке хармоније.
Гдје орошено од љубави чисте,
клице, све што је лијепо рађа мале,
као што буди дах прољетни листе,
од тамо нису пјесме твоје хвале,
прољети сретне, благодарне исте
цијелог свог вијека лахор нису знале.
VI
Цијелог свог вијека лахор нису знале,
од тебе, дјеве охоле и дичне
примиле нису, божицама сличне,
што била би их оживјела хвале.
У страху бјеху, да ти и да мале
Словенке што су њемачкоме вичне
не бисте, зато сто с Парнаса личне
наше су земље, презират их стале.
Камене, насе божице, све туже
саме, све вјечно запуштене жале,
јер Крањци радије туђим части пруже.
Пјесништву нашем до сада су цвале
на врховима сњежним ријетке руже,
око њих су се чврсте хриди збрале.
VII
Око њих су се чврсте хриди збрале,
ко Орфеју уз струне у давнини,
којом су хорде трачке на глас фини
крај Родопа и Хема у власт пале.
Кад би небеса милост дат нам знале,
да одмрзну се нашег Крања сини,
они, и с њима сви Словенци ини,
кад с нашом пјесмом Орфеја би дале!
Да за част земље ужга груди вреле,
да разбије сав раздор нас од прије
и сједини род Словеније цијеле!
Од сласти што се из те пјесме лије
да престане сав спор, да се веселе
вјетрова љутих гнијезда гдје лед бије!
VIII
Вјетрова љутих гнијезда гдје лед бије
све покрајине бјеху нам, јер, само,
твог духа неста, над гробом ти тамо,
заборављеним посве, вјетар брије.
Распре отаца, да нам раме свије,
Пипинов јарам ставише нам амо,
отада буну крваву тек знамо,
бој Витовчев и пљачкање Турчије.
Среће и славе минули су часи,
великих дјела не бје, па су сниле,
умукнули су пјесме слатки гласи.
Тим што их нису стрле доба силе,
ружама, чим нас млад се Парнас краси,
и патње су и плач им храна биле.
IX
О патња су и плач им храна биле,
Парнаса мога ружама: још љуће,
с љубави за те, сузе су се вруће,
и с љубављу за домовину, лиле.
Прегорке мисли, да Словенац миле
не љуби мајке у њ се надајуће,
да је жар твој распалит немогуће,
горчину су у срце моје свиле.
Жеље и чежње родиле су веће,
да с твојим име чут би ми се смјело,
да с домаћом се милом пјесмом креће;
да уснуло Словенство тргнем цијело,
да врате нам се опет часи среће,
јачаху их дâ да цвату невесело.
X
Јачаху их дâ да цвату невесело,
као што, заведена, ружа рана
никне под младим сунцем једног дана,
ако јој мало насмијеши се врело;
ал брзо нагне главу тужно свело,
кад налети пред буром магла гнана
и отровна се с неба сручи слана,
покрије брда снијег и поље цијело.
Ко сунце твоје сјало ми је лице,
погледа твог сам пио зраке миле,
љубави цвати пружиле су клице.
Ал зраке сунца брзо су се скриле,
на мразу пусте остале су, нице,
ура их тамних затираху силе.
XI
Јасног свог ока дај им зраке миле,
дај јасно гледат сјај ми лица твога!
Тек њега штује царство мрака злога,
само се њега плаше вјетра силе.
Попустит брига ланци ће што цвиле,
спаст ће им тврдо жељезо због тога,
с помоћу твојом ране срца мога
зацијелит ће, ко да нису биле.
Бит ће ми тада опет ведро лице,
нада ће озелењет срце свело,
устима дат глас сладак ко у птице;
Оживјет ће ми с нова срце врело,
пјесама ведрих раст ће у њем клице
и ведрије ће нов цвијет гнати смјело.
XII
дај јасно гледат сјај ми лица твога!
Тек њега штује царство мрака злога,
само се њега плаше вјетра силе.
Попустит брига ланци ће што цвиле,
спаст ће им тврдо жељезо због тога,
с помоћу твојом ране срца мога
зацијелит ће, ко да нису биле.
Бит ће ми тада опет ведро лице,
нада ће озелењет срце свело,
устима дат глас сладак ко у птице;
Оживјет ће ми с нова срце врело,
пјесама ведрих раст ће у њем клице
и ведрије ће нов цвијет гнати смјело.
XII
Ура их тамних затираху силе
све дане том, што те ти пјесме поје;
гнушање им и очај даде боје,
Ериније су га дохватиле.
Ко сто је Орест код Дијане миле
добио опет здравље душе своје,
тако би и од љубави се твоје
смилиле прси, вјеђе ведре биле.
Разбјежаше се сање краткочасне,
ко нагла муња надање бје цијело,
што тамнијом учини ноћ кад згасне.
Не бје ми од тад ведро срце врело;
како би дакле пјесме биле јасне!
Лијепо, гле, цвијеће зато им је свело!
XIII
Лијепо, гле, цвијеће зато им је свело
и ријетке су и слабе, крхке сјене,
сред рушевине тако запуштене
цвјетају руже каткад невесело,
што коприва им мноштво сише тијело,
и дивље биље то што само зене;
ал чим у врт, у лијехе их зелене
пресади нетко, цвасти почну смјело.
Тако би близу срца мог краљице,
ту близу тебе, сунца им, добиле
моћ увис расти поезије клице,
желиш ли да би љепши цвијетак свиле,
весело горе уздигнуле лице,
јасног свог ока дај им зраке миле!
XIV
И ведрије ће нов цвијет гнати смјело,
ко руже када мине зима худа
и прољет опет каже своја чуда,
и по дрвећу проспе цвијеће бијело,
и измами ван пчелу сунце врело,
и пастир прије зоре већ врлуда,
у грмљу славуј биглише без труда,
природи радост прожме биће цијело.
О, знам да нису вриједне такве среће,
и стрепња да ти пјесма моја није
досадна, страх у срце моје меће.
Нек бар те пјесме твоја милост грије,
којим, да хлади ране си све веће,
поет твој нов Словенцу вијенац вије.
МАГИСТРАЛЕ
Поет твој нов Словенцу вијенац вије,
Рана је спомен он и твоје хвале,
Из срца све су своје клице гнале,
Мокре и цвјетне руже поезије
Из краја нису гдје их сунце грије,
Цијелог свог вијека лахор нису знале,
Око њих су се чврсте хриди збрале
Вјетрова љутих гнијезда гдје лед бије!
O патња су и плач им храна биле,
Јачаху их дâ да цвату невесело,
све дане том, што те ти пјесме поје;
гнушање им и очај даде боје,
Ериније су га дохватиле.
Ко сто је Орест код Дијане миле
добио опет здравље душе своје,
тако би и од љубави се твоје
смилиле прси, вјеђе ведре биле.
Разбјежаше се сање краткочасне,
ко нагла муња надање бје цијело,
што тамнијом учини ноћ кад згасне.
Не бје ми од тад ведро срце врело;
како би дакле пјесме биле јасне!
Лијепо, гле, цвијеће зато им је свело!
XIII
Лијепо, гле, цвијеће зато им је свело
и ријетке су и слабе, крхке сјене,
сред рушевине тако запуштене
цвјетају руже каткад невесело,
што коприва им мноштво сише тијело,
и дивље биље то што само зене;
ал чим у врт, у лијехе их зелене
пресади нетко, цвасти почну смјело.
Тако би близу срца мог краљице,
ту близу тебе, сунца им, добиле
моћ увис расти поезије клице,
желиш ли да би љепши цвијетак свиле,
весело горе уздигнуле лице,
јасног свог ока дај им зраке миле!
XIV
И ведрије ће нов цвијет гнати смјело,
ко руже када мине зима худа
и прољет опет каже своја чуда,
и по дрвећу проспе цвијеће бијело,
и измами ван пчелу сунце врело,
и пастир прије зоре већ врлуда,
у грмљу славуј биглише без труда,
природи радост прожме биће цијело.
О, знам да нису вриједне такве среће,
и стрепња да ти пјесма моја није
досадна, страх у срце моје меће.
Нек бар те пјесме твоја милост грије,
којим, да хлади ране си све веће,
поет твој нов Словенцу вијенац вије.
МАГИСТРАЛЕ
Поет твој нов Словенцу вијенац вије,
Рана је спомен он и твоје хвале,
Из срца све су своје клице гнале,
Мокре и цвјетне руже поезије
Из краја нису гдје их сунце грије,
Цијелог свог вијека лахор нису знале,
Око њих су се чврсте хриди збрале
Вјетрова љутих гнијезда гдје лед бије!
O патња су и плач им храна биле,
Јачаху их дâ да цвату невесело,
Јасног свог ока дај им зраке миле
Ура их тамних затираху силе
Лијепо, гле, цвијеће зато им је свело
И ведрије ће нов цвијет гнати смјело.
Превео Владимир Назор
