прожета тек једним свака пјесма ми је, да је љубим.
Зна већ ноћ што слуша горке бесане ми уздисаје,
зна то свијетла зора, што се дану смије, да је љубим.
Зна већ јутро, зна већ подне, зна већ мркли хлад вечери
ову тиху тугу што ми лице бије, да је љубим.
Зидовима мога стана, мирној је самоћи знано,
а ни вреви града ништа то не крије, да је љубим.
Зна већ ружа, што крај пута, којим драга иде, расте,
зна то већ и птица што над путом плије, да је љубим.
Зна већ свака ствар, што знати, нити чути то од мене,
ни вјероват дјева драга ми не хтије, да је љубим.
