Kо знакако да са душе ноћ се скине зла?
Kо знаде
одагнат копца – даноноћне јаде ‒
што наше срце кида у комаде?
Kо збори
од успомена да заборав створи,
да очајање од будућих склони,
и да избегне још што сад га мори?
И како
да будем песник кад је тешко тако
у срцу носит ил’ рај или пако?
Позиву
предај се своме, мучи муку живу!
