Kо зна
како да са душе ноћ
се скине зла?
Kо знаде
одагнат копца –
даноноћне јаде ‒
што наше срце кида
у комаде?
Kо збори
од успомена да
заборав створи,
да очајање од
будућих склони,
и да избегне још
што сад га мори?
И како
да будем песник кад
је тешко тако
у срцу носит ил’
рај или пако?
Позиву
предај се своме,
мучи муку живу!
