Зашто си се ти родило,дете лепо, дете мило,
мени младој девојци,
невенчаној матери?
Отац ме туко и клео,
мрзи ме ко ме волео;
мати ми плаче, нариче,
свак се мој мене одриче;
а прави отац мог чеда,
мој драги, нас и не гледа,
ни гласа не да од себе,
стид га од мене и од тебе!
О, зашто си се родило,
ти, дете љупко и мило,
удесом добрим или злим,
ал' ја те волим жаром свим!
Кроз лепе твоје очице
на мене гледе звездице,
а кад ме осмех твој прати,
срце и не зна да пати.
Онај што птици даде лет
нек те у срећни води свет,
удес те даде срцу мом
и ја те волим душом свом.
