Зашто си се ти
родило,
дете лепо, дете
мило,
мени младој
девојци,
невенчаној матери?
Отац ме туко и клео,
мрзи ме ко ме
волео;
мати ми плаче,
нариче,
свак се мој мене
одриче;
а прави отац мог чеда,
мој драги, нас и не
гледа,
ни гласа не да од
себе,
стид га од мене и
од тебе!
О, зашто си се родило,
ти, дете љупко и
мило,
удесом добрим или
злим,
ал' ја те волим
жаром свим!
Кроз лепе твоје очице
на мене гледе
звездице,
а кад ме осмех твој
прати,
срце и не зна да
пати.
Онај што птици даде лет
нек те у срећни
води свет,
удес те даде срцу
мом
и ја те волим душом
свом.
