Textual description of firstImageUrl

Пол Верлен | ЗАВЕТ

Драгане нам прве, младе, никад исте!
Косе златне, очи плаве, цветна чела,
У мирису, затим, драгих младих тела,
Многе игре плахе, спонтане и чисте! 

Је ли већ далеко тих радости доба
И невиност наша? Вај, већ су плачне
Пролећу покајном стигле зиме мрачне
Невоља мојих, гадости, тескоба. 

Ево сад овако сам – сам и суморан,
Сетан попут претка, хладан и уморан,
Или к'о сироче без сестре старије. 

Где је жена нека, блага, невесела,
Да љубављу мазном моје срце мије,
И понекад ме љуби сред врелог чела!



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des