Косе златне, очи плаве, цветна чела,
У мирису, затим, драгих младих тела,
Многе игре плахе, спонтане и чисте!
Је ли већ далеко тих радости доба
И невиност наша? Вај, већ су плачне
Пролећу покајном стигле зиме мрачне
Невоља мојих, гадости, тескоба.
Ево сад овако сам – сам и суморан,
Сетан попут претка, хладан и уморан,
Или к'о сироче без сестре старије.
Где је жена нека, блага, невесела,
Да љубављу мазном моје срце мије,
И понекад ме љуби сред врелог чела!
