толико дивне и малене,
после заблуде несмилене
и свих бездушја и све муке,
после свих лука и градова,
и покрајина и земаља,
отмене к’о у каква краља,
о драге руке мојих снова.
Руке у сну, на мојој души,
знадем ли што сте изволеле
у доба подле буке вреле
рећи тој души што се руши?
Зар лажу моје слутње чедне,
пуне духовног сродног стања
и материнског помагања,
љубави присне, непрегледне?
О патњо добра, грижњо наша,
сни благи, руке посвећене,
о руке драге и чашћене,
пружите кретњу која прашта!
