Звук уздисаја, срца мога хране
У прве младе луталачке дане
Кад бејах делом други неки човек,
Надам се да ћу за нов плач и речи
О болу, нади која залудна је,
Схвати ли ко искуством љубав шта је,
Не само опрост, већ и милост стећи;
Ал целом народу сам, добро видим,
Служио дуго за подсмех и приче;
Стог често себе у себи се стидим;
Из мог бунцања плод срамоте ниче,
И покајање, и јасност сазнања:
Што годи свету, то је кратка сања.
Превео Иван В. Лалић
(За живота госпе лауре, Сонет 1)
