година и место предео и време,
кад су моје усне задрхтале неме,
а њене ме очи свезале ко роба.
И блажена нек је моја прва патња,
с којом ме беше љубав измучила,
и лук и стрела што ме оборила,
и ране што срцу моме посташе пратња.
И блажени нек су крици жудње веље,
с којим сам звао име чисто,
те обилне сузе, уздаси и жеље,
ко и бели папир на којему сада
стичем себи славу: и мис'о ми, исто
што је само њена, што њој само спада.
