Textual description of firstImageUrl

Франческо Петрарка‎ | СОНЕТ I



Онај славуј који целу ноћ је плак’о 
За децом – ил' можда за драганом вене – 
До небеса цвили. Он личи на мене, 
Јер и моја туга безмерна је тако. 

Свирепа нам судба сличан удес спрема; 
Он, усамљен с болом као и ја поје. 
Ни ја никог немам, само срце своје, 
Мишљах за богињу да самрти нема. 

Јер ко би веров'о – ах та вера вајна! 
Да два ока што су као сунце сјајна, 
Земљом претворе се, земља да их скрије! 

Сад знам шта у књизи судбине ми пише: 
У јадима својим увиђам све више – 
Да на овом свету ништа трајно није!



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана