можда за младим, ил` за милом другом
небески свод и поља слашћу плаче
с толико пута пуних складном тугом,
и сву ноћ у ме његов пјев се стаче,
и сјећа ме на удес крут, ког другом
не дугујем, он у мени се заче,
да и божице мру јер не знах дуго.
О што се вара лаковјерник доста!
Лучи од сунца сјајније сто пута
тко реко би да бит ће земља проста?
Сад видим како хтје ми судба крута
живећ и плачућ да ми јасно поста
да среће нема сред земаљског пута.
Превео Франо Чале
(За живота госпе Лауре, Сонет 311)
