Textual description of firstImageUrl

Петар Петровић Његош | ЦРНОГОРАЦ СВЕМОГУЋЕМ БОГУ



О, Ти, Бићем бесконачни,
без почетка и без краја!
Почетак си сам основа
а крај свега у Тебе је, 
дубино неизмјерна,
ти, висото недолећна,
ти си сјајност своју скрио
многостручним покривалом
Величанства и пространства!

Ти се не даш да Те види
око душе најумније,
нит ум Тебе уобрази,
но тек почне о Теб мислит,
занесе се у бескрајност,
све с вишега вишем ходећ,
летећ жељно да Те види,
или сјенку барем Твоју.

А залуд њему мука,
по простору тумарање,
када си га Ти створио
кратковидо и слијепо,
да у Тебе не погледа,
но се натраг мора вратит
и тескотном своме храму,
занесено, утврђено,
величином зачуђено.

Погледам ли вјечност стварих.
Погледам ли свјетлост сунца.
Погледам ли сјајност, хитрост.
Милионах горњег свода:
Све то мене удивљава,
тебе каже свемогућа,
и душа Те моја мила
више свега узвишава,
тебе што си више свијех.

Твојом ријечју сву твар крећеш,
Бог си ума, душе моје.
Ти с' океан бесконачни,
а ја пловац без весалах,
мисли су ми бура јака:
Са мном чине валовање,
нагоне ме напријед пливат!
Желе штогод видијети;

Но како ћу видом ходит
кад у руке весла немам.
Већ сам дужан стојат тужан
у смртноме чамцу малом
на средину океана,
док се преврати чамац исти
и океан мене прождре!

Ја се земље цар називам,
ја се гордим и поносим,
јер врх свега земног владам;
Ја с природом често ратим,
побјеђавам треск громовах,
побјеђавам звук вјетровах
и сињега љутост мора.

Ти, Божанство превисоко,
које живиш у простору,
над простором, под простором
у свијетлим планетама,
у зракама сјајна сунца
и у сваку малу стварцу
нам видиму, невидиму!
Ти свачему живот дајеш
невидивом својом силом.

Но, ко ће Те описати,
ко ли умом обузети?
Ум си кратак дао чојку,
не може те ни назрети,
а камо ли видијети;
Већ ум лети чојка слијеп
по простору бескрајноме
тражећ свијетло по тавнини
како сова у мрак ноћи.

Ал ја више силе немам,
да изближе Тебе видим,
већ из ствари видимијех
Створитеља њина славит,
и с чуђењем великијем,
душом, срцем Тебе викат:
Ти си цар мој и свег другог,
којега је рука вргла
темељ свему видимоме.

И у кога руку стоји
конац исте величине!
тебе слава бесконачна,
теби части прековјечне,
нека буде и бити ће
док је свијета и народа!



Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана