Textual description of firstImageUrl

Луј Арагон‎ | ТРИДЕСЕТ ЛЕТА




Ево тридесет лета како пратим сенку за твојим ногама
Верно сам црно псето које се врти око твојих пета
Сакрива се у подне за твоје усправно тело
И излази да игра са косим сунцем по пољима
Светлосном жицом из лампе одева те и расте уколико су ниске
Како ти волиш да читаш вечером у одаји према своме расположењу
Само тада уздижем се до плафона
И губим се у понављању твоје руке која окреће стране
Ево тридесет година како је моја мисао сенка твоје мисли
Узалуд сам говорио и понављао верује се
Не знам каквој чудној отмености са моје стране
Све што је црно није сенка говоре ми
Узима се и оставља од оног што сам говорио
И да ми дозволе да те волим они су подметнули
Стварност тела једну статуу
Симбол украшен каменом Отаџбину
А када стављају нож за сећење хартије
У нежно пазухо мојих књига
Не схватају ни најмање зашто ја вичем
Они не виде да ја крварим твојом крвљу
И питам се шта ли за њих моје певање значи
Ако за сваку реч која се ломи у мом гласу
Они не знају да је то хармонија твога грла
Ако не виде око мога духа твоје руке
Бар једном ћу овде да говорим из своје душе
Човек је изгубљена игра карата
Црвено и црно краљевих слугу и краљица
Али између летећих боја има ваздуха а и прсти су ту који бацају
Тело моје сачињено је од две непознате које нисам бирао
И видим са ужасом да се појављују на мојим рукама бакарне пене година
Које ће обележити руке мог оца о коме нећу причати ништа
Од кога немам ништа друго до начин како да обарам главу
Зато што није чуо добро на десно уво и ево где и ја такође
Од своје мајке имам облик ушију
И начин растања косе
Али душа у свему томе али душа
Беше то једна душа неуглађена смуцана још безоблична
Душа слепа која чује само зло кад се говори о светлости
Душа искрсла нико на зна одакле
Из неког претка у несрећи времена
Из неког ујака бесмисленог и лудог који није живео
Или само из оне страшне срамоте моје мајке када сам дошао на свет
Једва душа тек наговештај душе рђаво уобличена чекињава душа
Каква се губи без жаљења на бојном пољу или сударима на железницама
Једна сирота душа која није знала шта да чини са самом собом
Ношена струјом данашњег времена
Никако не од врсте Хамлета једва коса Офелије
Боса у мору без писма у њој
Лоптица на јапанском билијару коју докони гост прегања у некој кафаници
И ти падаш у ”нулу” или ‘’стотину”
Што је у ствари једно исто
Душа у гардероби где пијани гост не може више да наде своју нумеру
Душа за једно вече карневала а сутра ће се бацити маска
Душа распарена са којом се не може изаћи међу свет
И тешка да носи отров и мора непрестано да се зауставља
Никада нисам разумео зашто си повела бригу о мојој души
Лопатама се могу згртати такве као што је моја
Али шта каже онај који први пут види рађање другог
Чудом хирургије
Шта је рекла моја душа када си је ти извадила из њене кошуљице
Кад сам ја сазнао у твојим рукама да сам људско биће
Кад сам преста да се претварам и да се исмевам што сам постао такав на додир твоје руке
Узмите те књиге моје душе отворите их свуда где било
Сломите их да би им боље разумели
Мирис и тајну
Покидајте грубим прстима стране
Изгужвајте их исцепајте их
И из свих ћете задржати само једно
Један једини шапат један једини припев
Један поглед који ништа не спутава
Једно дуго хвала које се промољава
Ту срећу као неку долину
Дете - Бога моје обожавање
Бескрајно Аве у молитвама
Моју бесконачну несаницу
Моје цветање моје просијавање
О свести моја о лудости моја
Мој месецу мају мелодијо моја
Мој рају мој пожару
Моја васионо Елза животе мој



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана