Жртвовао сам једним потезом и свој ток и своје планине
Напустио сам због тебе своје пријатеље и своје детињство
Свака кап воде мога живота упила је со твоје неизмерности
Твоје сунце уништило је моју прошлост претке
Ти владаш над мојом крвљу над мојим сновима над мојим лудилом
Дао сам ти све своје сећање као једну коврџу моје косе
Спавам само у твојим снеговима
Развалио сам своју постељу растерао своје добре виле
Одрекао сам се већ давно својих легенди
У којима су Рембо Крас и Дикас
И Валмор која плаче у поноћи
Конопац Нервалов прекинуо се
И метак који је убио Љермонтова прошао је кроз моје срце
Подељено твојим корацима
Развејано твојим покретима
Ко заљубљени ветар неке шуме
Ја идем за прашином која се јутром гони из куће
И која се стрпљиво враћа неприметно у току читавог дана
Бршљан који расте а да нико не примећује
Док га не сакате у његовој верности
Ја сам излизани камен силом твога сталног шетања
Столица која те чека на твоме уобичајеном месту
Окно са кога твоје чело гори гледајући у празно
Петпарачки роман који говори само о теби
Отворено писмо заборављено пре но што је прочитано
Прекинута реченица на коју враћати се нема значаја
Трепетање соба кроз које се прошло
Парфем који остављаш за собом
А кад изађеш несрећан сам као и твоје огледало
•Превела Мирјана Вукмировић
