Нас замара чак и блесак угашеног метеора;
У срцима нашим звезда на обзорју сиње ноћи
Буди, драга, бол и туга који никад неће проћи.
Заморни су ти сневачи, љиљани и руже красне,
Ах, не сањај, драга моја, метеор што брзо згасне,
Нити блесак плаве звезде у вечерњој првој роси:
Волео бих да смо птице које морска пена носи!
Сним острвље данаанско¹, наш завичај виловити
Где нас Туга и Пролазност никад неће походити;
Љиљан, ружа, и гнев и бол нестали би за час тили
Када бисмо беле птице изнад морске пене били!
⦁ Препевао Милован Данојлић
(В. Б. Јејтс, Изабране песме, Орфеус, Нови Сад, 2011)
¹ Вилинска земља у којој су живела племена Туатха Де Данаан, легендарни прастановници Ирске
