одведи ме мору олујном.
Ондје ћеш видјети открит живот мој
као разваљен храм: моју младост
смоквама ограђену висораван.
Моја бедра: древну тужаљку
ради које погански богови
клече на кољенима.
Пред морем, као пред смрћу, немам тајне
Земља и мјесец постају моје тијело.
Љубав пресађује моје мисли
у вртове вјечности.
