Глас му достиже и највише црепове,
Сав њише се и увија у заносу том,
Док емоције прожимају све попуњене редове.
Свештеник тад крену да напусти сакристију, врата отвара,
Мислећи да је сам остао, полако их затвара.
Али врата мало одшкринута осташе,
И један ученик с његових часова Библије,
Један од оних што га безусловно обожаваше,
Виде свог идола како задовољно ликује.
Глуми оне покрете којима се људи клањаше,
Сваки гест понавља мимиком вештом,
Који би паству дирнуо тако често.
◦ Превод Срђан Попов
