Омакну се јадној мајци да уздахне,
Кад јој рече кћер на којој се венчаница бели,
„Зашто ми онда тако лако попустисте
И на њему инсистирали нисте?“
„Али најдража“, рече мајка у чуду, „хтела си овог,
Зар се не сећаш, или ниједног другог!“
„Ти и отац сте морали бити строжи!
Грешку сам осетила на својој кожи,
Били сте у праву што ме њему нисте хтели дати.
Овај човек је тикван наспрам оног одбијеног.
Ево га, видим, у свадбено рухо одевеног,
Претпостављам да се сад морам за њега удати!“
•Превод Срђан Попов
