снег невидљиво чист,
по превојима крошње струје:
брезе желе у вис.
Прљав облак се запустио
и сутони дан ишту.
Свак ко је кућу напустио
хиташе свом огњишту.
У земљу, што се лиши лица,
паде леш овог света
и небо поста кабаница,
док појао је ветар.
Беше сув ритам ноћне земље,
зачећа и сахрана,
и сваке плоти прах би спремљен,
и дух је сама рана.
Ал глас нечији ноћ премости
над гранама сутона:
он је певао о радости
пољана и путова.
То кос из шуме које није,
чудак од свих одбачен,
одлучи душу да излије
у свет црн, наоблачен.
Тако је мало надахнућа
за такво ликовање
оном ко тле у ум закључа,
и схвати ствари стање,
ал нујну струну вере пушта
ноћни песник у песме,
као да зна и нешто у шта
ја веровати не смем.
