I
Твоје речи су пенушаве као извори и море.
Од светлости зоре правиш
за речи ђинђуве.
У ланце ти је прошлост бацила
мисли и снове,
прошлост ти је обеспролећила
пролећа, крвава.
Ти си од оних што се у песми боре
целог живота.
Од цвета више волиш слободу.
А волети умеш с уснама од буре,
с нежним пољупцима речи
од олује и муња.
Твоја песма је ко бризгање цвркута,
ко живот с пролећа свода.
Скинуо си ланце са пута твог рода.
Волим твоје руке као бескрај зреле
што носе шљиве, песме и видике
и поздрављам у ланцима крвавим
сањане снове смеле
који враћају земљи
вредност човечјег лика.
Иако је твоја љубав према правди
над људима пламенија од цвета,
ја црвене гејзере цвећа са путева рада
усадићу у твоје срце, пространије од света
јер имаш очи спуштених трепавица
ко да ми је црвено, топло небо понудила
из оквира колевке брда једна љубичица.
17. IX 1972.
II
Ко роса крв ти је о цвећу певала,
ко цвет мислио си на лепоте земље само.
Ко цвет дизао си се из крви што је знала
да ћемо ми, деца будућности,
за њене свице љубави све да дамо.
Ко цвет горео си пламеном слободе,
из млека цвећа си је измишљао
и љубио реком цвећа
што кроз жиле ти тече
ожиљке на људима,
земљи, ваздуху, води.
Нико као ти није, песник ни пастир,
у жиле девојке свирале остављао,
борио се пун извора будућих, а жедан,
ко птица цвркутом у канџама крлетке
сунце у души човечанства оживљавао.
Чаробне су речи које си изговорио
ко цвркута светлосно ткање које
у младости земљу претвара,
намучену мраком,
и људе у сунце
с љубављу једнакости у зраку.
18. IX 1972.
III
Ти си љубио земљу рањену куршумима
љубављу свих звезда и свих будућности
ко цвета стабљичје срцолико што се плаве.
Ти си умео да будеш већи од човека,
већи од светлости из цвећа трепавица
кад си грцао у крви и камену борбе
кад си хранио срцем видике песама плаве;
увек си слободу у срцу носио
којом ћеш осветлити
пут љубави младостима,
увек си земљу, занемелу у бојама патње,
росом росио својих снова младости.
19. IX 1972.
