моје лице одлази у глувом уљу;
моје руке у растопљеној живи,
моје ноге у два прашњава времена.
Све одлази од тебе, све од нас одлази.
Одлази мој глас који се претварао
у звоно, глуво за сваког, осим за нас.
Одлазе моји покрети што су се упредали
пред твојим очима као ткалачки чунак.
Одлази мој поглед, који је немоћан
када те гледа, брест и смрека.
Одлазим од тебе са самим твојим дахом,
као влага испаравам се из свога тела.
Одлазим од тебе с будношћу и са сном.
У твом верном сећању већ се бришем
и у твојој успомени већ сам као они
што се не родише у пољима и луговима
Да сам крв, колала бих длановима
твог рада, твојим устима младог вина
Да сам твоја утроба, изгорела бих
у твојим корацима, које више не чујем,
у твојој страсти, која пролама ноћ
као махнитост осамљеног мора.
Све од нас одлази, све од нас одлази.
Превео Бранислав Прелевић
