као трава по којој росе теку,
неће познати црте мог знаног лица
високе трске када сиђем на реку.
Стидим се уста која ми туга ломи,
крхкога гласа и колена с грубом снагом.
Сада кад си ме видео, пришао ми,
осетих се јадном и сасвим нагом.
Ниси срео на путу ниједан камен
окупан тако јутарњом светлошћу сненом,
као жену ову ка којој си подигао пламен
погледа свога, опијен песмом њеном.
Ућутаћу да људи у ходу смелом,
пољем корачајући, не препознају
по блеску срећу што ми се зари челом
или по рукама што ми подрхтавају.
Ноћ је, и капи росе травама теку,
гледај ме дуго и нежно збори потом
јер већ сутра, силазећи на реку,
она коју си љубио, оде с лепотом.
Превео Бранислав Прелевић
