Textual description of firstImageUrl

Габријела Мистрал | ЛАГАНА КИША




Та плашљива, тужна вода, 
као дете које пати, 
пре него такне земљу 
изнемогне. 

Мирно стабло, миран ветар. 
У тишини омамљивој 
овај плач и фин и горак 
само пада. 

Небо као силно срце 
отвара се у свом болу, 
и не киши, већ крвари
тихо, дуго. 

А људи не осећају 
у свом дому ту горчину, 
то послање тужне воде 
са висине. 

Ова вода побе ђена 
слази дуго и заморно 
према земљи која лежи 
укочена. 

Пада киша , а ноћ као шакал 
вреба, страшна, у планини. 
Из земље ће шикнути нешто 
у мрклини? 

Зар би мог ао ко уснити 
докле патећи падаће 
ова трома, смртна вода, 
сестра смрти? 



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана