крв своју на планинама.
Неко пати у овом часу;
нека жена, ојађена, губи
у овај сутон једине груди
на које је некога привијала.
Постоји неко срце
које у вече умаче
овај врхунац окрвављени.
Долина је већ у тами
и тишином се пуни.
Али гледај – одоздо се планина
пали руменилом.
Увек у овај час запевам
своју тужну, непроменљиву песму.
Можда сам ја она која врхове
пурпуром купа?
Приносим руку на срце и осећам:
бок ми крвари.
Превео Бранислав Прелевић
