Textual description of firstImageUrl

Габријела Мистрал | ВРХУНАЦ



Час је вечерњи, час који оставља 
крв своју на планинама. 

Неко пати у овом часу; 
нека жена, ојађена, губи 
у овај сутон једине груди 
на које је некога привијала. 
Постоји неко срце 
које у вече умаче 
овај врхунац окрвављени. 

Долина је већ у тами
и тишином се пуни.
Али гледај - одоздо се планина
пали руменилом. 

Увек у овај час запевам 
своју тужну, непроменљиву песму. 
Можда сам ја она која врхове 
пурпуром купа? 

Приносим руку на срце и осећам: 
бок ми крвари.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана