Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Бранко Радичевић | VII СОНЕТ




Нада мноме лисни дрва своди,
дугачко им се већ отеже сена;
Надо моја, ваљда ниси пена,
Која чезне, теке што се роди.

Десно, лево мене нога води,
Куда иђа јуче прељувена;
Сунца јарког веће зрака блена
За горицу чарну доле оди.

Чу ли, чу ли, штано онде шушну?
Лагана л' је онде миле нога,
Дано прође мимо драгог свога?

Ветар лаки несташно то пушну,
Суви листак с дрвета обали —
Само наду нека ми не свали.


Најбољи песници с најлепшом и најчитанијом љубавном и родољубивом поезијом, српских, руских. балканских и осталих светских песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Мапа овог сајта  
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана