У истоку се зора већ развила,
Из њенога руменога крила,
Још бели данак не беше огранô.
Преда мном лице зоре умиљано,
Но мисô моја није онде била,
По јучерањем дану се је вила,
Ја гледа лице девице љувано.
Око сјајно, чарне миле власи!
Обрашчића, усничица краси!
Дево, дево, да л' ћеш бити моја!
Злаћано сунашце гле већ плану,
Бели данак земљици ограну –
Срце моје, ти се без покоја.
