чаробњак такве гради,
чађава, мрка, са једним оком.
Шта ли се у њој ради?!
Чује се звекет, лупа и тутањ,
још ће да груне мина!
Да није тамо вештац из приче,
окива Брку, џина?
Не бој се, бато, слободно приђи,
улази, није варка.
Ту ћеш да нађеш ковача старог,
суседа мога, Марка.
Касно је вече, бура се спрема,
облаци небом језде,
а ковач грми чекићем тешким,
искива златне звезде.
Ех, сада знадем звезданог творца,
ту више нема тајне:
то стари ковач вечери сваке
просипа искре сјајне.
Некад је небо тужно и црно,
ноћна пустиња права.
Знадем и зашто, то ћу ти рећи:
уморни ковач спава.
Понекад само просине мјесец
кроз облак лика снена.
То ти је ватра ковача Марка,
тиња — заборављена.
