И јецај целог пакла, што сваки поредак мрви,
И ветра са севера над рушевином плес,
И освета сва? Баш ништа... али ако њу
Желимо, смрт вам тада, кнежеви, сенатори,
Срушимо моћ и правду, и историју сву!
Хоћемо крв да тече! Да златни пожар гори!
Све рату зато дај, и освети, и страви,
Душе мој! Уједајмо, опет, без опроста!
Републике света, нека вас удар смлави!
Царства и војске, колони, народи, доста!
Јер ко ће дићи вихор да разјарено пали,
Ако не ми и наша такозвана браћа?
Ватрени друзи, дивно ће да нам плаћа
Вечност нерада, о огњени вали!
Сви континенти света, нестајте без трага!
Наша освета стиже свуда на води и копну!
А нас ће саме смрвити страшна снага
Када вулкани прсну! И кад се мора пропну . . .
О пријатељи моји! – Да, срце, то су браћа.
Напред, незнанци црни, из зрака што нас гуши.
О несрећо! Осећам, потрес у мени јача,
И стара земља се тресе, на вас! земља се руши.
Ништа зато; ту сам; још сам ту.
