slike pesnika

Артур Рембо – ОФЕЛИЈА



artur rembo ofelijaI
На мирном црном валу где звезде сањају
Бела Офелија попут великог крина
Лелуја веловима који урањају...
Одјек хајке стиже из шума, из даљина.

Већ вековима Тужна Офелија тако
Плови, сабласт бела, реком што црна тече.
Већ вековима кротка лудост њена лако
Ромори своју романсу у лахор, у вече.

Ветар велове вије, груди јој целива,
вода љуљушка велове, сплетене, беле;
На рамену јој дрхте, плачу ресе ива,
Над челом које сања трске се наднеле.

Уздишу око ње локвањи који вену;
Каткада у јови заспалој буди гнезда
Из којих мали дрхтај прхне у трену:
− Тајанствена песма са златних пада звезда.

II
Бледа Офелијо! Лепа попут снегова!
Да, Ти умре, дете, однеле су те воде.
− Ветрови што се руше с норвешких брегова
Шаптали су ти речи опоре слободе;

То дах један што ти густе свијао косе
Чудне носаше звуке твом даху што сања;
Слушао ти је срце пев природе, што се
Јави уздахом ноћи и тужаљком грања.

То ти глас лугих мора, грцај недогледан
Сломи детињу груд, а преблага је била;
То у априлско јутро леп бледи витез један,
Јадни лудак, немо седе до твог крила.

Рај! Љубав! Слобода! Лудо, каква снивања!
На тој си ватри била ко снег што се топи;
Реч ти визија стесни у своја збивања
− Са стравом се бескрај у плавом оку стопи.

III
А песник каже да преко звездане пруге
Долазиш ноћу, тражиш цвеће што си брала,
И да виде на води велове твоје дуге;
Офелија плови, велики крин врх вала.
 
• Препевао Иван В. Лалић


Артур Рембо – ОФЕЛИЈА

Валом, где звездани зрцале се снови,
Бела Офелија попут крупног крина
У свом дугом велу полагано плови...
– Рог труби смрт сме из шумских дубина.

Тисућлеће цело тужна Офелија,
Сабласт бела, блуди црном реком дугом,
Тисућлеће њена кротка лудост нија
Романсе у ветру над вечерњим лугом.

Лахор јој целива недра и од вела
Прави цвет, зањихан на таласу сненом;
Трске се клањају снима бледог чела,
Тужне врбе плачу на рамену њеном.

Локвањи уздишу око ње; сред гнезда,
Пробуђеног крај ње у уснулој јови,
Тихо трепте крила. – Песма златних звезда
Тамним просторима тајанствено плови.

II
Офелијо бледа, о као снег лепа!
Да, ти си умрла на тој силној води!
– Јер су ти вихори из ледених степа
Тихано причали о горкој слободи;

И јер сваки лахор, сплићући ти косе,
У дух ти сањарски чудне звуке точи;
Јер ти глас Природе срцу открио се
У тужаљци стабла, у уздаху ноћи;

Јер глас лудих мора, хропац неизмерни,
Смрск’о је детиње благе твоје груди;
Јер једнога јутра бледи витез верни,
Нем, гледаше тебе погледом што луди!

Сниваш, јадна Лудо! о небу, слободи,
Љубави! А снег си на огњу тог сна:
Реч ти у неповрат сјај визија води,
Плаве су ти очи понори без дна.

III
А Песник открива да кроз светлост белу
Са звезда, у ноћи, ти још тражиш цвет
Што га давно узбра, и да у свом велу
На води, ко љиљан, промичеш кроз свет.

15. маја 1870.

• С француског превео Никола Бертолино



Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза