Textual description of firstImageUrl

Артур Рембо | ОФЕЛИЈА

I
На мирном црном валу где звезде сањају
Бела Офелија попут великог крина
Лелуја веловима који урањају...
Одјек хајке стиже из шума, из даљина.

Већ вековима Тужна Офелија
Плови, сабласт бела, реком што црна тече.
Већ вековима кротка лудост њена лако 
Ромори своју романсу у лахор, у вече. 

Ветар велове вије, груди јој целива, 
Вода љуљушка велове, сплетене, деле; 
На рамену јој дрхте, плачу ресе ива, 
Над челом које сања трске се наднеле.

Уздишу око ње локвањи који вену; 
Каткада у јови заспалој буди гнезда 
Из којих мали дрхтај крила прхне у трену: 
- Тајанствена песма са златних пада звезда. 

II 
Бледа Офелијо! Лепа попут снегова! 
Да, Ти умре, дете, однеле су те воде. 
- Ветрови што се руше с норвешких брегова 
Шаптали су ти речи опоре слободе; 

  • Препевао Иван В. Лалић



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des