Textual description of firstImageUrl

Аница Савић Ребац | САФИЈСКА ОДА



Моје срце? Што да загрева тек своју самоћу? 
Неплодно кô зрно светлости бачено у пустињу неба, 
Сито у вечитој глади, гладно у вечној ситости, 
Нахрањено тек срећом свога бола: 
Оно те слави као скривена 
Кадионица у дну олтара,
Теби тек знана, — и снива сен твоје милости, о Афродита!

На међи сна и живота, 

Где теку најгорче струје,
Чекам те: Појави се, Вечна, из небесних понора светих! 
Болесни гôре месеци уз твоје путање, преда те расути 
У огњеној тузи крваре кô ране цветови јесењи, — 
Згажени дани на стази прошлости болно ти цветају снôва у сусрет.

Засијај и мени! Кô нимфа у часу твог митског рођења

Огледало држим ти спремно у најтишем бездану душе,
Већ твој у њему снива лик кô далек плам.
Ходи! Све међе се пред tобом руше: вековима се играш дугим
Као тренуцима, сахну даљине од звезде до звезде, од душе до душе.

О, спусти кô мост преко понора мрачних 

Пламену своју дугу напокон до прага и моје самоће.

Објављено у часопису "Мисао" 



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана