И тврда, каменита реч је пала
На мене, на груди још жива створа.
Не мари ништа, већ сам је чекала.
Помирити се с тим некако морам.
Много данас посла предстоји мени:
Треба сећању искидати нити,
Треба да ми се душа окамени,
Треба се опет на живот научити.
Него нека... Врело шумори лето,
А иза прозора је празник цео.
Одавно сам предосећала све то:
Блиставо јутро и дом опустео.
1934.
• Превела Десанка Максимовић
И тврда, хладна реч је пала
На живе груди, коцка јада.
Свеједно, све сам то већ знала
И смирићу се – живи нада.
Још много посла предстоји мени:
Треба и спомен да посиви,
Треба да душа окамени –
Учећи опет како да живи.
Свеједно, врело шуми лето,
Као да празник неко слави.
Одавно ја сам знала све то,
И пусту кућу и дан плави.
(Преводилац непознат уреднику сајта)
