ко змија крај срца свијена у клупко,
час ти по цео дан на белом прозору
ко млади голуб гуче љупко.
Час у заслепљујућем ињу бљесне,
час је спазиш у сањивости шебоја…
Али те сигурно и трајно одводи
од радости и од спокоја.
И тако слатко уме да јеца
у молитви чежњиве виолине.
И страх те обузме кад је препознаш
у непознатом осмеху што изненада сине.
24. новембра 1911.
• С руског превела Љубица Несторов
