
Александар Тишма рођен је 16. јануара 1924. године у Хоргошу, завршио је Филозофски факултет и радио у Новом Саду, а био је дугогодишњи уредник едиције „Данас“ и Летописа Матице српске. Писао је поезију и прозу, а у свом књижевном опусу био је заокупљен савременом тематиком, коју је обрађивао модерним изразом.
Прву збирку песама Насељени свет објавио је 1956. године, а затим је дошла збирка поезије Крчма. Уследиле су књиге приповедака Кривице, Насиље, Повратак миру, Школа безбожништва и потом романи: За плавом девојком, Књига о Бламу, Употреба човека, Вере и завере и збирка путописа Другде.
За роман Употреба човека добио је 1977. године НИН-ову награду. Био је члан Војвођанске академије од њеног оснивања 1979, да би после њене интеграције 1992. постао и редован члан САНУ, а 2002. године постао је редовни члан Академије уметности у Берлину.
Тишмина сабрана дела објављена су у шест томова, а дневничке белешке 1941-2001. објавила је 2002. године издавачка кућа "Зоран Стојановић" из Новог Сада.
Дела нашег великог књижевника превођена су на двадесетак светских језика, а сам је преводио са мађарског и немачког језика, па се тако у његовом преводу код нас појавила књига мађарског нобеловца Имре Кертесa (Kertész Imre) под називом Бесудбинство.
Александар Тишма је преминуо у Новом Саду 15. фебруара 2003. године.