Замишљам смрт песника
са књигом поезије у рукама.
Рецимо како седи позади у колима,
са поменутом књигом у рукама,
мирно чита док возач губи контролу над возилом
и закуцава се у бетонску бандеру.
У том праску осигурач би пао са књиге
и она би експлодирала,
а слова и стихови као магнетом навођени
заривали би се по целом телу песника као гелери.
Речи које је злоупотребљавао саме себе би напале.
Очи би му очи избушиле,
осмех уста искасапио,
жене лице измасакрирале,
а лепота срце засекла.
И тако све док му свих пет литара крви
не би исцурило на бетон
и са тих пет литара крви још неколико хиљада речи.
На увиђају би, наравно, наивно закључили
да је узрок смрти чеони судар са бетонском бандером,
нико ни помислио не би да песнику бандера не може ништа
и да га је песма убила.
Јер песника, сем песме,
ништа не може убити и не сме.
