Попуњавајући упитник
за добровољне даваоце крви,
наишао сам на питање:
Да ли се бавите опасним занимањем или хобијем?
Прочитавши то, задужено лице сам упозорио
Да вероватно нисам подобан давалац
и указао му на то питање.
Погледао је папир и питао:
Добро, којим се бавите занимањем?
Сањарењем!
Рекох.
Збуњено ме погледао.
У реду, а хобијем?
Питао је поново.
Лепоте лобијем!
Кажем.
Значи ви сте...
Песник, тако је!
Поносно га предупредих!
Он се на то стаде смејати...
А, па неће бити никаквих проблема онда...!
рече, настављајући са смехом
и упути ме даље доктору да ми измери притисак.
Није ми било право што ми се у лице насмејао,
мада се нисам претерано изненадио.
Са тим да песнике ретко ко схвата за озбиљно
одавно сам се помирио.
А он несрећник и не слути какву је одговорност преузео
и шта све може да се догоди са човеком
када се моја крв у њега улије
и када је срце снажно упумпа у себе,
из њега ко зна шта ће да се пролије,
можда запева, а можда зацвили и загребе.
