II
“Мртво све је“ – рече. “Свемиром, без страха,
Сав свој лети застраних, путевима млечним,
Где год живот веје буј свог златног праха
Уз валовље срме, пљуском неизречним.
Где год тла пустињска, вртложнога даха
Океана мутних вапе вриском јечним.
Скитња тих котура узрујно је плаха,
Али нигде духа, авај! безмерјем вечним!
Тражећ Око божије – амбис спазих, бездан
Црн и преогроман! Кроз сав бескрај звездан
Зрачи васионом: да је, згуснут, згране.
Тај бунар од мрака, окружава Дуга
Праг Хаоса древна, Ништавилу друга,
Спирала што гута светове и дане.“
III
“Непомична Судбо, чуваш немо свет,
Нуждо и Случају: све студениш гредом,
Око тебе свуда језовити лет
прециклих светова у згранућу бледом.
Да л’ још увек умеш да изводиш скрет
Од мртвог ка живом, непомитним редом,
Да задахнеш оне којим није мрет,
Да згаслих сунаца не пресвисну једном?
Ти – смрт да победиш, имаш ли још моћи?
О ниси ли згромљен, окршајем љутим
када анатемњак и Анђео Ноћи
Последњом се снагом устремио, слутим?
Сам плачем, сам патим. Не могу поднети.
А умрем ли ја – та све ће умрети!“
