На те мислим, Мирто, чари Божанствене,
Холим Позилипом с хиљаду ватара,
На сјај који Исток на твом челу ствара,
С црним грожђем златне витице сплетене.
На твој стас сам био душе опијене,
На осмех твога ока притајеног жара
Кад Бахуса молих срцем из недара,
Јер Муза је Грком створила и мене.
Знам зашто проради ту гротло вулкана,
Јер га јуче дирну нога ти лагана,
И пепео покри сав видик пун сјаја.
А кад ти Богове Норман разби гредом,
Под Вергилијевим ловором се спаја
Зелена Мирта с Хортензијом бледом.
