Ноћ је изгорела као лист дувана
црна као смола
загушљива а опојног даха
и жеља пуна страха
због давне патње – новог бола
ноћ – у крајичку сна чувана
чије тмине ћутањем гаси
жена душе распричане
ти осмеси у очима њеним
друкчије сненим
од погледа сваке друге жене
јер уз њу су године ми часи
(Мали ноћни стихови 49)
