Умјесто суза теби је одбрана бола била смијех тада,
Малени си школарац била, ниси знала ништа о страдањима.
Дјечаци и дјевојчице су вјероватно грубо прихватали
Твој смијех умјесто очију суза пуних и болно укочених.
Као што године прођу а мастило не заборавља треморе пера,
Тако се и дани на године нижу и урезују ожиљаке у срца племенита.
Заборав је привилегија коју само дивљак без образа има,
А људске су груди ситне и малене за несвакидашња велика срца.
Данас већ златне власи у косама златокосо имаш,
Што врагом су те звали школарцима не замјераш.
Данас схваташ како тешка и мучна могу бити страдања,
Схватала си то и тада – само да владаш смијехом ниси знала.
