Опрости ми мајко што одлазим далеко,
И молим те заборави мирисе одјеће моје.
Молим те, не мисли како те волим из даљине,
И опрости ми што ти то нисам више пута рекао.
Заборави и ти драга да постојим,
Заборави моје прсте по својим длановима топлим.
Заборави срећо да утјеху сам на клупама са друговима тражио,
Заборави туго да улицама сам као последњи ноћни трамвај лутао.
Заборавите цигани, градске луталице и бескућници са срцем огромним,
Заборавите да је отишао црнокоси младић што је за парче љубави молио,
И са непријатељима последњу кору хлеба гладан брашна дијелио.
Заборавите пријатељи, јер следећи стих већ је прошлост,
А ја са стиховима и прошлошћу својом идем,
Поносним звуком моје чизме корачају оче,
Као талас за таласом у поворке марширају младожење,
И ја заједно са њима и сватовима у хајдуке идем.
Не, не да плачем у њежне дланове и мушке руке,
Него да пуцам из митраљеза аморне руже!
