Рецимо да је отишла из града
у непредвидиву вечер
и да су јој замели пути.
Рецимо да су боје којима сам
је сликао биле несталне
и да су ишчилиле са коже.
Рецимо да је одлучила да је
не препознају моје зене,
да има срце невидиво.
Само да није мртва,
само да дише.
Тачка на крају приче мала је
као срце.
Стављена је лаким потезом,
али још пулсира,
још се отима светлу.
