Тако су пливале: глава и лира
У даљину што узмаком цвета.
Лира је уверавала: мира!
Усне су понављале: штета!
Од крви – сребрн, од сребра –
Крвав траг лијућ пун боја,
Дуж обамирућег Хебра –
Брате мој нежни, сестро моја!
Каткад, у грчу што га туга шаље,
Ход се главе успорава.
Ал’ лира је уверавала: даље!
А усне за њом: авај!
Узглављем што у даљ се шири
Састављене ко венцем сочним –
Не тече ли крв из лире?
Ил’ из косе сребро точи?
Тако, стубама стрмим попут лађе
Речним током у колевку таласа –
По струји. Тако – ка острву
где слађе је но игде – кажу славуји.
Где су озарени остаци глава?
Реци слани вале – где лира лежи?
Можда их је сељанка гологлава
Извукла у мрежи.
•Препевао с руског Данило Киш
