Ко пошкропи твоје косе, Јело,
Ко ороси твоје лице б'јело?
„Јутрос стајах испод јоргована,
Па ме роса покапа са грана“.
Право кажи, а не лажи нани,
Гдје су, шћери, са грла ђердани?
„Што бих ти се, мајко, криво клела?
Јутрос сам се на јоргован пела.
За ђердан ми запе росна грана,
Па се просу испод јоргована“.
Моја шћери, моја туго, јао,
А ко ти је њедра раскопчао?
„Рано зором, не карај ме, мати,
Ја у башту одох руже брати;
Са севлије плахи вјетар прхн'о
Па ми, мајко, сва њедра разгрн'о“.
Што су мутне твоје очи тако?
„Ноћас нисам заспала никако,
Негдје славуј пјеваше са гране
Па га слушах све до зоре ране“.
А зашто ти плам уз лице бије?
Јао, шћери да врућица није?
„Није мајко! та што бих ти крила!
Малоприје код ватре сам била.
„Плаха ватра удари у лице,
Па ми с тога горе јагодице“.
Хајд' на извор, расхлади се, Јело,
Уми лице и то грло б'јело.
„Хоћу мајко!...“ Цури срце бије,
Густ јоргован младо момче крије...
1907.
