ни за грешника чији зуби од самог спомена трну;
ни лале да у склопљене очи анђеле свуку са висине;
ни за убице што пресвлаче се у ноћ црну;
за новорођенче што дубље с каменом о врату тоне
у вир где пролећне се кише давно ућутале,
где на узбуну за пожар и смрт никако не звоне;
за децу дављенике, ни за звезде, за лале:
дечја су крила спржена од светлости ситне петпарачке,
и од љубавци што између се у псовке и јед,
и од зелених година што преврћу се наопачке
кô стари капут на који још капље сунчев мед.
Ни времена да походимо земље, обиђемо и град нови;
ни за љубавно расуте, што разлећу се кô свила,
заносе и болести. Ни наши снови
више не брује кô дечја румена крила.
Спаваш ли што око тебе време ућутано бди
и бистре сенке биља губи сред трава?
Ти спавај, сањај, кад крај нас већ и језеро спи;
ти спавај, сањај, кад се крај нас већ мути јава.
Куд су ишчезла времена мутна кô визири старинских јунака,
те на ливади оста јагње као на небу облак птица чиста?
Ти спавај, сањај! Не мари што и ноћ је огњена и јака:
ти спавај сном што зрак га купа последњи који се блиста.
И склопи очи у сан, у дробне тајне бисере,
па враћај дисањем: времена неће бити;
ни венца да се уплете што се узбере,
ни птица да све се небо њима окити.
Шта се то некад збило? а шта сада збива?
Зар ни времена да крену и захује заставе војски?
Ни да се на родном валу љуља, а и снива?
Ни душе да се зарумене, да разбукте својски?
Времена неће бити ни у пакô да се крене,
ни он да застрепи од једне једине одбијене душе;
времена неће бити ни да се издане, да се зене,
ни из пролећног неба појања птица да се обруше.
Ни патње што куну, ни за тешка, тешка бремена,
да са плећа се збаце... Сањај кô звоно тамо амо спи!
Спи као дете, безбрижно што цвиле кућна слемена;
спи као тишина што у житу сањивом зри.
Свет у круг шета, од сна до твога лика;
он шета кô сан ти што се тихо љуља;
са сном се заједно успавај; не мари што тамни слика
земље с ројем који јој леђима мрк бауља.
Спавај дивотом, спавај временом што га неће бити више;
спавај сном од сна свога бића, спи својом дивотом;
спавај и сањај расплакане пролећне кише,
биљке и звезде, децу и птице што блистају твојим животом.
Времена неће бити, ни у реци мреже и лова;
ни птица што у твој селе се сан;
ни дома с ког у ноћ буљи и звезде плаши сова,
ни звона, ни звона: дан-дан, дан-дан!
Времена неће бити, неће бити више,
да спиш и сањаш тамо амо; ни лала:
тихо се склони, лагано избрише
шарена поворка лудог карневала.
ти спавај сном што зрак га купа последњи који се блиста.
И склопи очи у сан, у дробне тајне бисере,
па враћај дисањем: времена неће бити;
ни венца да се уплете што се узбере,
ни птица да све се небо њима окити.
Шта се то некад збило? а шта сада збива?
Зар ни времена да крену и захује заставе војски?
Ни да се на родном валу љуља, а и снива?
Ни душе да се зарумене, да разбукте својски?
Времена неће бити ни у пакô да се крене,
ни он да застрепи од једне једине одбијене душе;
времена неће бити ни да се издане, да се зене,
ни из пролећног неба појања птица да се обруше.
Ни патње што куну, ни за тешка, тешка бремена,
да са плећа се збаце... Сањај кô звоно тамо амо спи!
Спи као дете, безбрижно што цвиле кућна слемена;
спи као тишина што у житу сањивом зри.
Свет у круг шета, од сна до твога лика;
он шета кô сан ти што се тихо љуља;
са сном се заједно успавај; не мари што тамни слика
земље с ројем који јој леђима мрк бауља.
Спавај дивотом, спавај временом што га неће бити више;
спавај сном од сна свога бића, спи својом дивотом;
спавај и сањај расплакане пролећне кише,
биљке и звезде, децу и птице што блистају твојим животом.
Времена неће бити, ни у реци мреже и лова;
ни птица што у твој селе се сан;
ни дома с ког у ноћ буљи и звезде плаши сова,
ни звона, ни звона: дан-дан, дан-дан!
Времена неће бити, неће бити више,
да спиш и сањаш тамо амо; ни лала:
тихо се склони, лагано избрише
шарена поворка лудог карневала.
