ни за грешника чији зуби од самог спомена трну;
ни лале да у склопљене очи анђеле свуку са висиние;
ни за убице што пресвлаче се у ноћ црну;
за новорођенче што дубље с каменом о врату тоне
у вир где пролећне се кише давно ућутале,
где на узбуну за пожар и смрт никако не звоне;
за децу дављенике, ни за звезде, за лале:
дејча су крила спржена од светлости ситне, петпарачке,
и од љубави што измећу се у псовке и јед,
и од зелених година што преврћу се наопачке
кô стари капут на који капље сунчев мед.
Ни времена да походимо земљ, обиђемом и град нови;
ни за љубавно расуте, што разлећу се кô свила,
заносе и болести. Ни наши снови
више не брује кô дечја румена крила.
