и тражиш мамине очи на њима.
Нађеш их,
али то није мама,
иако хартија на њу личи.
Мама је за тебе нешто друго:
то измишљено, што се има
тек сад,
кад живимо овако без ње
у овој мушкој самачкој причи.
Не знам да ли ћеш моћи да схватиш:
људи се роде,
живе
и сретну.
И чини им се нашли су срећу
и неку звезду истоветну.
А после:
звезда почне да рђа
и почну препирке ко је крив.
И мама тати одједном туђа.
И тата мами јадан и сив.
И тону бракови ко трошне лађе.
И труну на дну туђих мора.
И мама друкчије небо нађе.
А живети се и даље мора,
мада све на њу сваки дан сећа;
куд год се окренеш: њен је дах.
И сањаш ту је,
на твом узглављу,
и нежна и брижна у исти мах.
Веруј ми,
било је у почетку
дивног у мени и у мами.
Зато прећуткујем све што је ружно.
Ни ти ми ништа не говори.
Ми ћемо упорно ко два другара
живети макар заувек сами.
Нећемо тражити лажне маме
јер праву не уме друга да створи.
И немој да ми туњаво шмркаш
док тражиш између прашњавих слика.
Мама – то није парче папира
на ком се забели лепоте траг.
Провири мало у огледало:
познаћеш нешто од њеног лика,
као што и ја често препознам
у себи неког ко ми је драг.
Ако се сретнете у животу,
ти, који о њој сад бајку ствараш,
обриши боре са њеног лица
и немој да се разочараш.
Знај, све се мења.
Па и маме.
Згазе их године.
Сјај им покраду.
Ал’ ти је,
да би постао човек,
у себи због себе чувати мораш
измишљену и вечно младу.
