slike pesnika

Радослав Братић – СВАЂА



radoslav bratic svadja srpska proza
Има ли човјека у седам држава који пред Божић бере тако огромне бадњаке као што то чини мој стриц Вуксан Јејина. Закити дрво са свих страна, очисти околину од шибља и драче, прекрсти се па замахне. Свако мјесто и сваки жбун отвара пред њим хиљаду прича. Кад удари сјекиром, одјекне планина. Увијек је пред људима у свему желио да се истакне. А пред Богом вјечито се правдао, као и многи други имао је разлога за то. Нијесу то бадњаци већ балвани, могу бити греде носачице за кров нове куће. Сјекао их је посебном сјекиром у шуми, изнад њиве која најбоље рађа, тек пошто би их засуо црним конављанским вином. Прије би допустио да га змија уједе него да посијече бадњак на погрешном мјесту. Удара и засијеца дрво, по три пута са сваке стране – Свето тројство свуда је присутно. У сваки ударац уђе и шапат: „Зло се у коријену овако сасјекло. Болест се прекинула. Овако прошао онај који нам у кући желио добро, а пред кућом чинио зло. Овако прошао лакоми, лажљиви, завидни и циција. Сваки онај ко нас је лагао, ко на правди Свевишњег криво говорио и смутњу сијао. Душманин сваки овако прошао!“ (О, човјече, опусти се и ослободи се тог силног страха!) Када их довуче кући, коње дарива новом стељом и најбољим сијеном, љуби их и захваљује што му довукоше завјетне биљеге за највећи од свих светаца хришћанских. Како се човјек разњежи пред лицем светитеља, прво плаче од радости што ће видјети многе рођаке и пријатеље, а затим плаче од жалости јер се присјетио сјени својих ближњих које неће моћи да види. Тек ће на Бадње вече принијети трупце на огњиште и напоредо их ставити као што близанци напоредо спавају од рођења. У сваки кутак куће простријеће најљепшу сламу, опуштен ће чучнути у угао, али са много стрепње хоће ли се зачути какав глас и плач из дрвета. Свако цврчање и пуцкетање бадњака за Вуксана су гласови његових предака, умрлих, погинулих и страдалих у ратним покољима.

Када се трећи дан по Божићу окупише људи и жене – дошли Крпље код Јејина, пунац код зета – и посједаше око огњишта, Вуксан испод наћви вади књигу коју држи као реликвију, брише је као Библију и пружа ми да читам. Поново чучну по турски – нити сједи нити стоји – тако је најприје спреман да хитро скочи ако гдје запуца или почну вукови завијати. У таквом положају једино је његова природна равнотежа. А у Херцеговини сувише има трагова од пуцњаве. Чим закопаш или заореш земљу, испливаће чауре, топовске, митраљеске и пушчане, или кости незнаних јунака граничара. Ту је цијело складиште истрошене ратне џебане из минулих времена. У руци Вуксан држи гвоздени жарач за ватру, жели да уђе у сваку битку до које може доћи. Мало га ремети и њихање верига изнад ватре, изазивају га велика кука на крају и шупљи колутови верига који ждеру дим и, као очи у какве аждаје, ко зна шта предсказују. Да не заборавим, три недјеље пред Божић, на Дјетинце, свезали су ме ужетом за те вериге и тражили откуп. Морао сам дати Велизару све што сам на поклон добио: суве смокве, орахе и љешнике, само да ме ослободе.

У близини бадњака положени су и чобански бадњаци, три дренова прута са по три клице, убрана на Стражњи дан или Туциндан. Тиме се штити стока од ломова, посртања и болести. Велизар их обавија црвеном крпом, чува да се на њима не сакупи сувише пепела јер ће онда бити јака зима.

Матија зауставља дах и чека заплет у пјесми, кога можда и неће бити. Иза њега, наслоњена на зид, увијек у стојећем положају од рођења, Стамена као запета ловачка пушка, чека шта ће ко да затражи и нареди. Та жена личи на паука који непрестано тка и који ће на крају постати неминовна жртва. Помјери ли Вуксан руку, значи тражи кресиво, које му је увијек крај стопала, да припали најбољи дуван који се сади у Херцеговини. И као паша он чека да му се све дода. Тачно зна шта ће му у руку стићи и из кога правца. Ако се Матија накашље, то је знак да тражи чашу воде. Уздахне ли дубоко Огњен и отпухне, то је знак да треба затворити прозор, јер му је хладно. Пљуне ли Милета у ватру, то је знак да треба џарнути међу главње и спасити га од дима, да се не угуши. А све то за Стамену су Божије заповијести. Исто као кад Матија узвикне: „Е, да!“ То значи да негодује што нема довољно ракије. Она јури на све стране и стигне свакоме да угоди. На тако малој жени онако велике шаке нико још није видио. Причао нам је неки Милош из Гацка, а ко је њему причао то једино он и Бог милосни знају, да је некада давно у Херцеговини и Црној Гори, а може бити да је рекао и у Далмацији, био обичај да, када младу доведу у кућу прво спава са свекром а онда са свима неожењеним из те породице. Тако су и праунук и унук и син могли бити браћа. А да је још прије битке на Косову нека Бишовка рекла: „Нећу!“ и од тада тај обичај престаде.

Чим ми Вуксан гурну књигу у руке, сви се уозбиљише, као пред какву причест. Дим се шири и гуши ме, али за то никога није брига. И када бих умро, сви би рекли – претвара се. Или, кад би ми видјели мртвачи језик, и тада би рекли – руга се некоме. Из књиге је испала црна буба и смртно уплашена почела да бјежи. Има ли икога на земаљској кугли да се не боји смрти? Био је то знак за велику хајку и гужву око огњишта. Млатили су и ударали по бубетини и око ње као да бију најопаснију змијурину. Али ко зна шта Вуксан у том знаку види, и кога он замишља да бије. Једино се не узбуђује Димитрије, који је дошао код зета у госте. Он увијек изгледа као да преде неку невидљиву пређу којом ће повезати цијели свијет.

Отпочињем срицати стихове о Страхињићу бану, с посебним напјевом и нагласком на крају. Како завршим који редак, тако Јаглика јекне. Почела је да плаче прије него што сам и уста отворио, тако она прави жалобан увод у све што ће доћи и што неће доћи. Да ли се ова жена икада насмијала и понадала каквој радости? Залијећем се у читању као да прескачем Вуксанов плот исплетен бодљикавом жицом, између које расте трновито жбуње. Преко њега и мјесец тешко прелази када ноћу изађе из тајновитог скровишта. Док слуге седлају бановог ђогата, неко јетко куди данашњег коња који више личи на крепаћа него на дората за мегдан. Не зна се чији је гори. „Како код кога“, рече Матија. Некако то Јејине прогуташе. Када наиђе опис одјеће коју Страхињић облачи, Вуксан вјешто хвата малу станку и рече: „Тако су се некада јунаци облачили, у свилу и кадифу, а не као ми данас – не знаш шта је на нама остало турско, шта аустроугарско, а шта српско“. И ту врати тасту оно што је малочас прећутао.

„Па зар Милош није носио турбан на глави, а Срби фесове?“ рече Димитрије, а Вуксан му одмах као шамар врати: „Облачили су се у свилу и кадифу, а ми у сукно и дроњке!“

„Мој је Станимир на онај свијет отишао у најљепшој свили и ботани...“, огласи се Госпава, једина која хоће да буде мушкарац а не жена. Ако два пута ово понови, и сама ће вјеровати да је истина. Када прочитах како у тазбини зета грле, Матија рече да су Херцеговци дивљи народ, не умију се ни пољубити као други свијет, него се бече, стискајући један другом руку као да је из рамена чупају. А неки женски глас додаде: „Али има и оних који пуницу више воле него мајку!“ Свима би јасно да је то глас Вуксанове мајке, и кога кори. Обрен све шиба погледом и тражи наставак пјесме. Дубоко је уздахнуо, може тако издржати док не прође бар пет стихова.

„Знам неке који су у тазбини остали жедни и гладни“, убаци се Димитрије озбиљан као да поставља посланичко питање.

„А има и оних којима је, када иду у тазбину, жао понијети макар и суву шљиву или црвљиву јабуку. Па дођу празних шака!“ огласи се Стоја.

„Ја знам неке који су младу довели голе гузице без икаквог мираза и поклона!“ заскочи је Огњен, баш као да је он у свему погођен. Нечији глас на те ријечи опсова оца очинског. Свакоме ко пристане да се тако ожени. На те ријечи зачу се и женски кашаљ који гризе и уједа, ваљда тај најбоље зна коме је намијењен.

Настављам читање једнако стојећи и сузећи од дима који ме бјесомучно гризе и гуши. „У овој пјесми зет код таста остаје задуго, гости се и ужива. А неки код нас, када им одеш у госте, једва чекају да ти виде леђа!“ рече Вуксан. „А свакоме та гозба најпошље, као што је и Страхињићу бану, на нос удари!“ Када прочитах вијести о похараним Бановића дворима, међу присутнима настаде комешање. Као да су баш тај тренутак чекали да се покрену двије завађене силе. Вуксан се згражава што Југ-Богдан одбија да помогне зету. „Коме би помогао, ако не својој кћери?“ Матија гледа кроз њега и рече: „Ако не зна сачувати жену, он је обични јадо а не јунак!“

„Ко зна шта је она видјела код Турчина и зашто је с њим побјегла!“ рече неки глас који се увијек у маси скрива.

Вуксан псује све по списку и свом тасту; каже да је сваки пунац говно од говна кад се може тако држати и такав нечовјек бити. „Мало му је што сам му узео кћер коју нико на свијету не би ни погледао, која би остала усиђелица вавијек вјекова, сеоска млатислама, пошпрдилица и нероткиња. Не би је нико други погледао ни да је нашао крај пута.“ Лако му је тако говорити када му жена није ту, иначе би другачију пјесму пјевао. Одмах се погођеним нађе Димитрије, који, док се прича, изгледа као неки човјек у бдијењу, не зна се само поред каквог лика ни свеца. Не знам што брани туђу жену. Настаје права свађа и галама. Док говори узрујано, Димитрије као да сриче азбуку на латинском а не на матерњем језику.

Најзад их смирује Огњен, а прекида их мој глас, који чита пјесму; поново се сви предају догађају и неизвјесности која тамо свакога чека. Знам да им час личим на гуслара, а час на најгору жену напјевкињу и да свако од њих мисли како би ово боље, по хиљаду пута, прочитао и изнова написао. То је та заблуда која од постања траје код безбројних слушалаца, читалаца и гледалаца. Матија је бленуо, не миче се, чека да застанем да би се почешао по носу који га сврби као да га напада рој пчела. Удари се тако снажно по својој сурли да тек тада схвати како сам себе кажњава. Увијек је нервозан као пред добру ужину. Кад га човјек погледа, онако сувог и старог, одмах види мртвачки сандук крај њега у који га лагано спуштају. Обрен ми удари шамарчину што прекидам читање, а знам да је несрећан ако све не прокоментарише, ако свему нешто не дода или не одузме. Тако ме претвара у плијен пред вуковима. Једва се одржах да не паднем у ватру гдје је ономад окретана божићна печеница. Кад ме тако звизне, мора да се осјећа великим јунаком. А уста су му увијек пуна сладуњавих ријечи, као у божићног полазника. Лице му је грубо платно, као војничка кошуља. Застој је искористила и Јаглика која стење као да се порађа. Ко зна шта би опсовала када би само смјела. Зато јој псовка умјесто да излети из уста силази низ гркљан и дави је.

Када чуше да Страхињић бан пролази пољем које је притисла турска сила, сви се узбудише. „Ја ћу први на Косово, па ко хоће са мном – хоће!“ рече Вуксан. За њим скаче Обрен, за Обреном Јешна. И пјесма и вино су их добро угријали.

Поново застајем да обришем нос и поново добијам шамарчину од које ми звони глава као велико звоно на дечанској манастирској цркви. „Кога ли ти то жалиш?“ рече Обрен заједљиво. Када прочитах да је Бановића љуба издала свог мужа који прерушен иде између турских шатора, а мало доцније да та жена помаже Влах-Алији не би ли јој убио мужа, Обрен зграби нож и стаде да преврће очима. Као да сам ја крив за све што у књизи пише и што се тамо збило.

„Треба сваку жену тући и јутром и увече, чим обуче котулу, док се ђаво у њој не смири и не цркне!“ виче Госпава, као да је заборавила да је и сама женско. Глава јој је храпава као рељеф на карти Европе. Као да је мушко, јер мушким језиком говори, мушким срцем расуђује. Вуксан скочи и одвали Стамени шамар, као да баца уметаљку с рамена. Када чу да је Страхињића бана спасио хрт Караман, запријети нашем псу Бјелову да ће га убити, јер „није у стању ни да посрану лисицу отјера од куће“.

Перкан звизну шамар Јаглики. Пуче као кад се распрсне земљана вазна на два дијела. Обрен скочи, али Јешна је већ ухватила пут под ноге и побјегла из куће. Од силних шамара који падоше, вериге се заљуљаше и окрзнуше Димитрија по лицу. Као да га погоди отровна стријела коју је пустио Вуксан да лети. Када на крају пјесме сазнаше да отац хоће кћер да казни најтежом казном а да не да бан Страхињић, цикну Вуксан као да му је чопор вукова ушао у шталу. „Кукавица, није он човјек него јадо, што јој главу не одсијече, треба свако женско коњма на репове, и што више цичи – знај да више лаже. Што је не баци у безданицу или пред стрвине да је развуку.“

„Мислиш да не би тебе твоја и мене моја издала?“ рече Матија и покуша да се са зетом измири. Али не би одговора на његове ријечи. Када Димитрије рече: „Ми таквог јунака немамо као што је Страхињић бан био!“, Вуксан га ухвати за грло и поче да дави. Тек када се похрваше, видјело се колико Димитрије личи на кочоперног пијевца, очерупаног врата. Настаде туча, женски плач и вриска. Када их најзад раздвојише, Димитрије скочи, шчепа капутину и излети из куће. Одједном се посави и стањи као да је оболио од најгоре болести.

Био је то посљедњи сусрет зета и пунца, које је завадила јуначка народна пјесма. И опет сам ја био крив, јер је Обрен рекао: „Што болан онако завади Јејине и Крпље? Да си прескочио који стих, до свађе не би ни дошло! Могао си се направити као да их не видиш или као да их ту и нема. Могао си се закашљати и загрцнути. Пасти у несвијест, и то би боље било него овако. Баш си, као за инат, бирао и читао оне који ће их завадити да један другом очи ископају!“


Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза