Ко сан камен, смртни! ја сам пуна чари,
А груди, што сваког заносе на свету,
Створене су да би надахле поету
Љубављу вечнијом и немљом од твари.
У плавети владам као сфинкс несхваћен;
С лабуђом белином снежно срце ми је;
Мрзим покрет који помера линије,
Никад се не смејем и никад не плачем.
Песници, уз моје облике големе,
Што их подсећају на кипове горде,
У учењу строгом изгубиће време;
Јер имам, да слудим љубавнике бодре,
Огледала чиста где све лепше дајем:
Очи, крупне очи са вечитим сјајем!
•С француског препевао Коља Мићевић
